- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ime Pe­tar u Ba­nja­ni­ma ni­ti je če­sto, ni­ti je ri­jet­ko. Re­klo bi se - ima­lo ih je kao i dru­gih ime­na. I no­si­o­ci to­ga ime­na ni­je­su bi­li ni­čim po­seb­no pri­vi­le­go­va­ni - sa­mo ime ni­je upu­ći­va­lo na ne­ku ve­zu sa ime­nom Pe­tar (Pe­tro­vić) re­ci­mo, ili ime­nom Sv. Pe­tar. Ono je u Ba­nja­ni­ma da­va­no po iner­ci­ji po­rod­nič­nog ime­na, ili spon­ta­no, slu­čaj­no.
Ne zna­mo da li je Pe­tar Sa­rić do­bio ime po ne­kom svom dje­du ili pra­dje­du, ali gle­da­no iz per­spek­ti­ve nje­go­vog stva­ra­lač­kog i ži­vot­nog pu­ta, to je ime do­bio ipak sa du­bljim smi­slom, tj. pro­mi­slom.
Ime se za­ra­đu­je, kao što se za­ra­đu­je ži­vot, i Pe­tar Sa­rić je stva­rao svo­je ime u srp­skoj kul­tu­ri go­di­na­ma i de­ce­ni­ja­ma, ali, i po­red to­ga, za­du­go se nje­go­vo ime ni­je po­ve­zi­va­lo sa se­man­tič­kom osno­vom ko­ja (od grč­kog ,,pe­tros’’) zna­či - sti­je­na, ka­men.
Po­sli­je stra­šne ka­ta­stro­fe ko­ja se de­si­la na srp­skom Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, kra­jem pro­šlog vi­je­ka i mi­le­ni­ju­ma, i po­čet­kom ovog no­vog, na tom mje­stu te­ško je ko od Sr­ba mo­gao osta­ti, a da ne­ma u svom ka­rak­te­ru čvr­sti­nu ka­me­na, i sta­me­nost sti­je­ne.
Ni­je ne­va­žno pod­sje­ti­ti se i li­ka ovog na­šeg pi­sca, či­je cr­te li­ca, ob­lik i za­ma­ši­tost ko­sti­ju, iz­gle­da­ju kao da su kle­sa­ne od sti­je­ne. Da ni­je nje­žno­sti i du­šev­no­sti ko­ja do­la­zi di­rekt­no iz nje­da­ra na­rod­ne du­še, nje­gov lik ne bi imao onu pi­to­most ko­ju no­se du­še ko­je „du­go tr­pe, i sve­mu se na­da­ju“ pre­ma ri­je­či­ma apo­sto­la Pa­vla.
Ta­kvi li­ko­vi i ka­rak­te­ri ni­kad ne gu­be ono što su po­ni­je­li iz svog dje­tinj­stva - za­vi­čaj, na­rod­nu psi­ho­lo­gi­ju, lju­bav pre­ma svo­ji­ma, i ka­da po­sta­nu „svjet­ski“ i po­zna­ti lju­di osta­ju kao da su „ju­če“ oti­šli iz za­vi­ča­ja.
Pe­tar Sa­rić se ba­vio pe­da­go­škim ra­dom, no­vi­nar­stvom, po­e­zi­jom i pro­zom. Str­plji­vo je na­pre­do­vao, i u sve­mu što je ra­dio, str­plji­vo je pro­du­blji­vao svi­jest ot­ku­da je do­šao, i gdje je do­šao. Mje­sto ot­kud je do­šao (ple­me Ba­nja­ni, Cr­na Go­ra, Sta­ra Her­ce­go­vi­na), obi­lu­je iz­vo­ri­ma na­ljep­šeg srp­skog je­zi­ka i usme­nog ka­zi­va­nja, a ta­mo gdje je do­šao da ži­vi i da se su­sre­će za ži­vo­tom, je­ste ono mje­sto gdje se srp­ski na­rod su­sreo sa so­bom i sa Bo­gom pri­je osam vje­ko­va.
Iako je kao mlad do­šao iz Ba­nja­na na Ko­so­vo, on je Ko­so­vo iz svo­je ku­će i iz svo­je ma­šte do­nio na isto­rij­sko Ko­so­vo, ko­je je ubr­za­no poče­la da pre­kri­va ta­ma, i da se nad njim go­mi­la­ju te­ški obla­ci, ko­ji po­ne­kad mo­gu da se uhva­te i na Lov­će­nu, kad okra­ća­ju da­ni i kad ne­bo ne sa­mo po­si­vi, ne­go i po­cr­ni.
Ko­so­vo ko­je je na Ko­so­vo do­nio iz Ba­nja­na ni­je du­go mo­gao da po­ve­že sa stvar­nim Ko­so­vom, na ko­jem se već, pod pri­ti­skom ko­mu­ni­stič­ke bez­lič­no­sti, deklarativnog „brat­stva i je­din­stva“, i tam­ne al­ban­ske sti­hi­je te­ško pre­po­zna­va­lo ono Ko­so­vo iz na­rod­ne pje­sme i pre­da­nja upi­sa­no u ko­sti srp­skog na­ro­da.
Sve sa čim se Pe­tar susretao u ži­vo­tu, u svom na­ro­du, u svom i inom kul­tur­nom na­slje­đu, upu­ći­va­lo je na to –da je naj­te­ži i naj­ne­pro­zir­ni­ji put do se­be, i do sa­bor­nog li­ka svo­ga na­ro­da, ali da je čo­vjek du­žan raz­ot­kri­va­ti taj la­vi­rint­ski pro­stor, ri­zi­ku­ju­ći i svoj ži­vot i svo­ja po­čet­na uvje­re­nja, svo­je na­de i sve što čo­vjek mi­sli da mo­že bi­ti nje­go­vo.
„...Ko­so­vo je po­sta­lo moj dru­gi za­vi­čaj mno­go pri­je ne­go što sam kro­čio na nje­ga. Sa­mo što se sad, to sve­to i raj­sko mje­sto, pre­tvo­ri­lo u pa­kao. U pa­kao ko­ji se ne usu­đu­ješ da na­pu­stiš, iako su nje­go­va vra­ta otvo­re­na; pa ni oni ko­ji su mo­ra­li oti­ći, ni­su oti­šli, sa­mo su se pri­vre­me­no sklo­ni­li. Ja sam ostao, jer sam znao, da bih od­la­skom, ostao bez sve­ga ono­ga što sam ro­đe­njem na­sli­je­dio i što sam iz Ba­nja­na po­nio sa so­bom...“ (,,Lje­to­pis Ba­nja­na i Ru­di­na’’ 2016)
Sa­gle­da­va­ju­ći Pe­tro­vo knji­žev­no i ži­vot­no dje­lo, kao što se da­nas sa­gle­da­va u Pi­vi, mo­gli bi­smo re­ći da je on iz ar­ka­di­je Ba­nja­na na Ko­so­vo do­nio svo­je ne­na­pi­sa­ne pje­sme i ro­ma­ne, ko­ji su se za­si­gur­no na Ko­so­vu su­o­či­li sa stva­r­nim te­ško­ća­ma i lje­po­ta­ma re­a­li­za­ci­je. Naš pi­sac je već sa pr­vim ro­ma­ni­ma ušao u ma­tič­ni pro­stor sa­vre­me­ne srp­ske knji­žev­no­sti, a to je pret­pop­sta­vlja­lo ovla­da­va­nje slo­že­nim in­te­lek­tu­al­nim i po­seb­no stva­ra­lač­kim is­ku­stvom, i ču­va­nje i nje­go­va­nje zlat­ne ni­ti in­di­vi­du­al­nog pu­ta.
Knji­žev­ni li­ko­vi ko­je je Pe­tar stva­rao, naj­če­šće iz­la­ze iz ko­lek­tiv­ne at­mos­fe­re banj­skog ple­me­na, u ko­me se pre­ta­če Her­ce­go­vi­na u Cr­nu Go­ru, i Cr­na Go­ra u Her­ce­go­vi­nu. U tom pro­sto­ru na­rod­nog epa po­sto­ja­na mu­ka ži­vo­ta kao da je sa­vla­da­va­na li­je­pom ri­ječ­ju i teč­nim pri­po­vi­je­da­njem, u ko­jem su se vje­žba­li ne sa­mo na­rod­ni pr­va­ci, ne­go i obi­čan na­rod. „Pra­va ri­ječ je li­jek“, ču­je se u na­ro­du tog kra­ja, a onog ko­ji li­je­po umi­je da pri­ča „slu­ša­li bi glad­ni i žed­ni“. Ka­ko se fi­zič­ki uda­lja­vao od Ba­nja­na, du­hom i du­šom se pri­bli­ža­vao, jer su, da­rom pi­sa­nja, is­kr­sa­va­le sli­ke i ri­je­či, re­če­ni­ce i li­ca banj­skog kra­ja, ko­je je ču­va­la pje­sni­ko­va du­ša kao svo­ju osnov­nu za­li­hu i re­surs sna­ge za no­va is­ku­stva i bor­bu kroz ži­vot.
(Autor je knji­žev­nik)